Beogradski Sindikat Zalazak Treceg Sunca
Zalazak trećeg sunca, nepodnoljiva vrelina
Brujanje maina, skuèena metalna kabina
Moj svet je praznina samo kamen i praina
I pokoje seæanje, odblesci davnina
Obronci planina, ume, kristalna jezera
Moje novo okruenje razara atmosfera
Histerije, ludila, raspada sistema
Zemlju napadaju bolesti, poast ko himera
Konaèna dilema: preiveti il' stati
Razmatram situacije koje uslediæe zatim
Bespotedna borba il' spokoj u raki
Zloslutna izmaglica veæ danima me prati
Ali ta su ovde dani kad vreme je stalo
I ono malo preivelih je posrnulo i palo
Egzistencije sramne dotukle ih rane
Porok im je vodilja na putevima tame
Tela zagadjuju otrovom, svi navuèeni su mahom
Obrazac ponaanja koji uslovljen je strahom
Alarm detektora kretanja, poznat odraz na viziru
Nakaze su tu! neæe otiæi u miru
aljem izvidjaèku sondu da preleti mraènu hordu
Obavetavam toranj da spreme se za borbu
I molim se bogu, mada sumnjam u njega
Za pokolj ili trijumf da se okonèa ova beda
Primam signal iz sonde, neverovatni podaci
O neprijatelja snazi. ako postoje junaci
Nisam jedan od njih. maksimalnom brzinom
Letim ka bazi, sve do sudara s dinom
Situacija bez izlaza, nemam vremena da mislim
Kontrolu nad delom mi preuzima instinkt
Koji sumanutim trkom vodi me put otvora
U magmatskoj steni. gori pogonska komora!
Ostavljam za sobom zvuk eksplozije prodoran
Gubim tlo pod nogama, klizim ko niz tobogan
Bolno trljam potiljak, koliko bio sam bez svesti?
U mraku traim izvor piska, postaje sve ceæi
I ko zvuk aparata kad bolesni bledi
Neprekidan, glasnik kraja koji sledi
Svetlost ... ispunjava celu odaju
Bljesak zaslepljuje oèi, zenice se skupljaju
Polako postajem svestan oblika ovog mesta
Savren tetraedar, u centru podnoja pijedestal
Oko opisan krug meni starnim simbolima
Piktografsko pismo, sigurno staro je eonima
Kako sam dospeo ovamo? ta je ovo mesto?
Nigde ne vidim otvor!? odakle dopire svetlo?
Preispitujem se dok proucavam mural
Na jednom od zidova, opisuje ritual
Ako ga dobro tumaèim ovo je neka vrsta hrama
Svetenici formiraju krug oko piktograma
Na postolju stoji deèak koji zrakom iz oèiju
U zidu otvara prolaz u drugu prostoriju
U koju ulazi naoruan odatle crte se raèva
U prikaz moænog boanstva i le mrtvog deèaka
Obred prosveæenja? test za mlade ratnike?
Il neto sasvim treæe? al prostorija sa slike
Je moda moja jedina veza sa povrinom
Tom se milju smirujem dok okruen tiinom
Koraèam ka sreditu jednakostraniènog trougla
Penjem se na postolje napetih èula
U isèekivanju èuda. stie istog sekunda
Telo proima sila, iz oènih duplji svetlost kulja
Nita ne mora biti ko to nekad je bilo. spoznaja je blizu, budi spreman za epilog, kad se vizija silnog otelotvori kroz ivot
Taj trenutak pamtiæu ostatak moga veka
Kao nepregledno belilo planete veènog leda
Kao oseæaj spokojstva, miline, svetla
Skidam kacigu, trljam oèi, netremice gledam
Opèinjen, sa osmehom i pogledom deèaka
Zatiæen i spokojan u okrilju oblaka
I nema vie ograda ni traga ljudske ruke
Ko da nevreme je iza mene, ispred mirne luke
I tako sreæan ali neoprezan na tren sklopih oèi
I nestadoh ko kapljica na uarenoj ploèi
I kao maèem po stomaku tada preseèe me hladna
Slutnja kao munja grom iz tmurna neba hada
Ispred mene par prilika izlaze iz otvora
I prekri me crni oblak poput pogrebnog pokrova
Ternutak tiine i napetosti kranje
Bljesak laserskog pitolja, u levu ruku sam ranjen
Ja se prenuh u sekundi sav zaprepaæen od straha
Uz talas hladne vode ko kad podigne se brana
I tada jasno kao dan shvatih ta mi se sprema
Okom traim zaklon ali zaklona nema
Vie refleksno no svesno brzo bacih se u stranu
Punim oba pitolja vraæam kacigu na glavu
Gledam suvie ih ima. bacam bombu neutrona
Ekspolozija razbija formaciju kordona
Zujanje fejzera, miris sprenog mesa
Ne znam stvarno ta da radim kada ne znam ni gde sam
U prostoriji sam ja, ispred nepregledna masa
Dok nasumice pucam oni padaju bez glasa
Ja se okreæem ka izlazu al da izadem ne mogu
Otar bol padam (padam, padam)... pogodjen u nogu
Da se predam? ipak ne dam ivot suvie je vredan
Grabim pitolj pucam, pucam. pao je jo jedan
I oseæaj besa dok gledam grozne nemani
Ma, nek ide ivot! dodjite, sad potpuno sam spreman! i
Na interfejs vizira pada odsjaj svetlosti
Uz kapljice krvi...
Novi odred spodoba se zaleæe obruava
Ja kosim kao furija, ni korak ne ustruèavam
Davno sam obuèavam, sad sve mi se vraæa
Likvidacija pogledom kao otricom maèa
Sada vladam situacijom, levitiram, manevriem
Snagom svoga uma zveri dezintegriem
Mogu da se skoncentriem, tehnikom baratam
Razlog njihovog dolaska napokon shvatam
Zamahujem rukama, pokreæem vetar
Usmeravam kristale i formiram spektar
Jedinstvo svih energija isijavam kroz etar
Poistoveæujem se sa sredinom, kameleon
Prestajem da budem... sijam kao freon!
Kreæem ka povrini iz ovog pakla. izleæem uz gejzir peska krvi i stakla
Lebdim nad pustinjom do grupacije dina
Upirem prst ka njima iz zemlje raste planina
Pod njom izviru reke, du obala rastu ume
Postajem natprirodna sila, prisutan za uvek
U svemiru i u svesti potomaka
Svetu knjigu piu na osnovu odlomaka
Mog ivota, trijumfa nad nakazama sotone
Dalekih kolonija hramove krase moje ikone